Pre šest sati uveče, u crkvenu salu su počeli da pristižu ljudi za doček, a u hramu se još uvek služilo večernje. Isprid, u konku, pred crkvenom salom, sa leve i sa desne strane su bili džakovi sas čokanjem i sas drvima što su i' doneli da imu da ložu peć dok se čeka nova godina. Čekanje srpske nove godine u Karlovu se držalo još iz vremena dok se bilo u dištriktu i dok su Karlovčani davali momke da idu u ćesarovu vojsku i da ratuju za ćesara. Karlovčani su uvek držali do tog dočeka u crkvenoj sali i pod okriljem crkve, i uvek je bilo da za svaki doček prvo sveštenik očita molitvu, a onda se kreće sa služenjem kako 'rane tako i pića. Karlovčani su držali do tog kao do neke zavere u koju se sve familije, koje su u selu, zaverile još onda kad su dizali kredit za crkvu. Ovaj doček je trebalo da bude posebno svečan, jer je sa zakašnjenjem stigla trukovana pristupnica da je Crkvena opština Dragutinovo redovan član Matice srpske. Pop Paja je dao da se urami i onda je trebalo pre večere, koja je planirana za sedam sati, da se pročita svečano pismo što je iz Matice stiglo u Crkvenu opštinu. Karlovčani su voleli i verovali u Maticu srpsku još iz vremena dok je njin Toša tamo u Pešti bio sekretar i dok je za nji kupio preplatu kako za Letopis tako i za novine koje je tamo pečatio. Bilo je ljudi koji još pamtu kolko se mlogo sveta skupilo kad je Toši dizan spomenik u porti i kako su sva četir sokaka bila puna ljudi kola i konja sa svi strana. Još pamtu i pripoveda se kako se dugo govorilo i ko je sve bio tu da govori i kolko je trajao parastos Toši za spokoj duše. I onda su Karlovčani imali pevačko društvo, ali je tek poslednji' godina, od kad su se pojavili ruski emigranti u Kaštilju u Beodri, i kad se tamo precednik ruske Dume uselio, a kako više nije bilo mesta u Kaštilju, i u Karlovo su se doselili ruski sveštenici i kaluđeri i sedili su u crkvenu kuću u Plevnu. E, tek onda je jedan kaluđer što je u civilstvu bio muzički obrazovan počo da sprema hor za odpojavanja na crkvenim službama, a Žarko Burkeš i pop Paja su to pojanje privatili i tako se i hor obučio. Nije taj kaluđer ništa menjo mlogo od onog kako je to bilo pre, al je malo na probama dovo u red kako glasove tako i disciplinu, a hor kako se jedamput nauči tako posle peva i od tog retko kad odstupa.
Karlovčani su oduvek imali, za vreme ćesarije, neku sabornost i zdravo su se držali i verovali su da ako se oni za nešto dogovoridu i ako rešidu to uvek bude tako, od tog se ne odstupa. Naučili su da ne izdaju jedni druge i da se drže kad je nužda zajedno. Tako je bilo, pripovedu, i kad su dištrik pravili. Mala je bila vajda što su kikindske gazde i gospoda verovali u dištrikt, al' nisu imali podršku naroda. A kad su se obratili Karlovčanima, ovi su, kakvim i' je Bog dao da volu slobodu i da ne trpu gazdu nad glavom, oma pristali i zalegli svojim rodbinskim i drugim putovima da se i po okolnim selima Srbi privatidu i da budu za dištrikt. Kikinđani su i' zato uvek poštovali i davali im prvenstvo u svemu, i još se govorilo da Karlovčani nikad ne bežu sas belege. A na crkvu su Karlovčani bili zdravo ponosni, jer je bila po njinoj volji i onda, kad su njini dedovi dizali kredit i kad su se zavetovali da ćedu ga isplatiti u sto godina, i danas dok se taj kredit još isplaćiva. Crkva je bila zalog i zavera Karlovčana da ćedu ostati u selu sa svojim familijama sledeći sto godina da se kredit isplati, a posle tog i za navek da selo i njine familije žive vo vjek i vjekov.
Karlovčani su oduvek imali, za vreme ćesarije, neku sabornost i zdravo su se držali i verovali su da ako se oni za nešto dogovoridu i ako rešidu to uvek bude tako, od tog se ne odstupa. Naučili su da ne izdaju jedni druge i da se drže kad je nužda zajedno. Tako je bilo, pripovedu, i kad su dištrik pravili. Mala je bila vajda što su kikindske gazde i gospoda verovali u dištrikt, al' nisu imali podršku naroda. A kad su se obratili Karlovčanima, ovi su, kakvim i' je Bog dao da volu slobodu i da ne trpu gazdu nad glavom, oma pristali i zalegli svojim rodbinskim i drugim putovima da se i po okolnim selima Srbi privatidu i da budu za dištrikt. Kikinđani su i' zato uvek poštovali i davali im prvenstvo u svemu, i još se govorilo da Karlovčani nikad ne bežu sas belege. A na crkvu su Karlovčani bili zdravo ponosni, jer je bila po njinoj volji i onda, kad su njini dedovi dizali kredit i kad su se zavetovali da ćedu ga isplatiti u sto godina, i danas dok se taj kredit još isplaćiva. Crkva je bila zalog i zavera Karlovčana da ćedu ostati u selu sa svojim familijama sledeći sto godina da se kredit isplati, a posle tog i za navek da selo i njine familije žive vo vjek i vjekov.
Kako Beodrani nikad nisu na tako organizovan i militarski način čekali srpsku novu godinu, Karlovčani su svake godine u goste pozivali beodranskog sveštenika i njine prvake iz crkveno opštinskog odbora. Tako je bilo i za vreme ćesarije, a tako je eto bilo i danas kad je selo promenulo ime i zove se Dragutinovo, i ne prikida doček srpske nove godine na onaj starinski vojnički način kako je to bilo nekada dok su ratovali i ginuli iz muke i nužde za ćesara po Evropi.
Kad se završilo večernje, iz hrama su počeli prvo da izlazidu muškarci od koji' se jedan deo uputio kao i uvek prema crkvenoj sali, a drugi i žene kroz glavna vrata su krenuli svojim kućama. Sneg i vejavica nisu prestajali, a severac je kosio sve pred sobom. Ogromne grane hrastova koji su bili posađeni odmah posle završetka izgradnje hrama su se povijale i prosto škripale pod naletima vetra. U hodniku od crkvene sale, iznad vrata je bio obešen fenjer. Unutra u sali je gorelo na čiraku nekoliko sveća i dve velike petrolejske lampe. Na stolu je već bilo sve postaljeno. Stigao je pečeni šiljeg što ga je Slavko darivao za doček, a i nazime je bilo zajedno sas njime reš pečeno doneto od Marka pekara. Na stolu su bile olbe pune sas vinom i frtaljevi sas rakijom, a bilo je nekolko olbi sa slatkim vinom - to je za one što neće ništa piti te večeri, a takvi su bili retki.
Kako je koji domaćin stizao, svaki je donosio po nešto u ruci. Neki su donosili po olbu vina, neki frtaljeve sas rakijom, dok su neki donosili slane kiflice i pogačice sas čvarcima i salom što su im žene kod kuće mesile specijalno za tu priliku. Astali su bili puni, a sa strane, u jedan ćošak, je ostaljano ono piće što se donosilo. Svaki domaćin je voleo da se pofali sa svojim vinom ili rakijom. Na doček nove godine se nikad nije gledalo ko je donosio više, a ko je donosio manje. Donosio je kolko je ko mogo i kakva mu je prilika bila. Ispred crkvenog odbora su četiri čoveka bila zadužena da se sve sortira na astal i da se redom dočekivu i slažedu zastal gosti koji dolazidu na doček. U pročelj je ostaljeno dva mesta za sveštenike kako karlovačkog tako beodranskog, a i za precednike crkveni' opština iz jednog i drugog sela. Već su se svi bili smestili i čekalo se samo da stignu još sveštenici koji su bili kod pop Paje u stanu, jer je trebalo da popadije zajedno budu u vreme dočeka.
Milić i Slavko su sedili jedan do drugog. Spominjali smo te danas kod Kare u kafani, reče Milić Slavku.
Ko me je spominjo?, upita Slavko, jer bar po dobru?
Ja i tvoj sinovac.
Koji sinovac, Dobrivoj?
Ne Dobrivoj, već Branko bio je tamo i čeko Ristu kasapa da završi divan sas nekim nakupcima iz Kikinde.
Jer trgovo Branko?, upita Slavko gladeći brkove.
Znaš da je išo da trguje?
Bio je kod mene da se razgovaramo.
Trgovo je.
Pa kako je ispala trgovina?
I Milić ispriča Slavku sve po redu kako je bilo, a i kako se Branko snašo sas Ristom.
Znači, dobio je što je isko?, upita Slavko, a onda je odmah dodao: Branko mi je najozbiljniji od svi' sinovaca, nekako je posvećen i ono što naumi to i uradi. On uvek zna šta oće, ne znam na koga je taki, u šali se zapita Slavko.
Pa samo još da počne da ženu šalje u banju i da spreže sas biroškinjama, poverljivo u šali će Milić.
Ne laj take gluposti, prekori ga Slavko, u crkvi smo.
Ne znam ja ništa, nego tamo kod Kare se u kafanu svašta čuje. O bečku piva ako nije tako, reče Milić.
Neću da se kladim s tobom, reče mu Slavko smešeći se, da izgubim pa da moram da platim. Ti si se za opkladu za bečku piva popo na toronj i jabučicu si uzjašio i šešir si odozgore bacio da vidiš kako leti i da pokažeš ovim dole da Milić sme što drugi ne smu.
Nisi ni ti bolji samo si na drugu stranu okreno 'rabrost, peckao je i dalje Milić znajući da Slavku prija da ga ispotiha gledaju kao bećara.
Šta ćeš kad nemam kade da sedim po ceo dan u birtiji ko ti.
U tom dođoše sveštenici i prvo se očita molitva i blagoslovi se jelo, pa onda pročitaju sa malim zakašnjenjem pismo što je stiglo iz Matice srpske, i usput su obesili uramljen dokument o članstvu na zidu pored ikone na kojoj sveti Sava blagosilja srpsku decu, a onda sveštenici sa horom otpevaše Roždestvo, pa su nazdravili jedni drugima na mnogaja ljeta i krenuše sa večerom. Pečenje je bilo ladno, ali reš pečeno i dovoljno slano da može da se pije vina. Na stolu je bilo još tanjira sas nastruganim zrelim sirom ovčijim iz kačice što su doneli Mrazovi za posluženje, a bilo je i kiselog kupusa, salate i crna luka očišćenog po volji. Svi stolovi su bili popunjeni, a jelo se kao po komandi dok je friško da se što pre završi sas večerom pa da se krene sas vinom i sas pesmom. Svi su usput falili pečenje kako je reš, kako nije masno, kako je sasvim po meri slano, a Slavko je pomalo jedući pratio i radovao se kako se ljudima svidilo pečenje od njegovog šiljega što ga svake godine sprema za doček srpske nove godine.
Prvi je sa pesmom kreno Žarko Burkeš, a pevačko društvo i ostali gosti su ga pratili u pesmi i onda je dao čast da beodranski sveštenik krene svoju pesmu, pa precednik beodranske crkvene opštine, pa karlovački pop Paja, pa karlovači precednik i onda se nastavilo redom. Jelo se i pilo, a i pevalo složno sa poštovanjem i uvažavanjem svakog po naosob kako i dolikuje pravim Srbima militarima koji veruju i koji drže do sebe, do svoje časti, česti i obraza. Najmlađi horisti su u nekolko tanjira spremili pečenja, leba, sira i salate da odnesu kući i onim članovima društva, malko od večere i malo vina i rakije, koji su ostali i zbog bolesti nisu mogli da dođu na doček.
Već posle ponoći, kad su čestitali jedni drugima novu godinu, ljudi su polako počeli da se razilazu kućama. Napolju je i dalje bila vejavica, a u daljini su se čuli kerovi kako laju jedni na druge.
