Izvor
i uvir savremene narodne upotrebe izraza paor u srpskim govorima Vojvodine je ipak
pogrešno tražiti u istorijskoj ili savremenoj politikantskoj demagogiji vojvođanskog
autonomaštva. Ona demagogija je davala snažan podsticaj upotrebi tog izraza, pokušavala
da ga preosmisli i iskoristi za svoje političke ciljeve, ali nije uzročnik upotrebe
izraza. Uzrok upotrebe je strani pritisak koji je razvijao ratarsko podložništvo
i to je razlog zbog kojeg je naš narod pravilno posegao za tuđicom, kako bi ovekovečio
strani smisao pojave kako je pojmio njen bitni smisao. Stoga je danas veoma važno
šta je o upotrebi izraza paor zabeležila
savremena književnost sa područja nekadašnjeg Velikokikindskog distrikta, područja
u kojem su razvojačeni Srbi prvi put trajno stekli političke i imovinske slobode
pre bilo koga u srednjoj i istočnoj Evropi. Pred nama ka tom cilju svojim književnim
svedočanstvoma paradigmatski u stoji književno stvaralaštvo Radovana Vlahovića.
Stilske
i jezičke osobine govora ratara svog zavičaja se u savremeno doba trudi da spase
od zaborava zavičajni književnik Novog Miloševa, Radovan Vlahović. Novo Miloševo
je mesto koje jednako baštini ratarsku kulturu nekadašnjeg razvojačenog stanovništva
samoupravnog krunskog distrikta (selo Karlovo, kasnije Dragutinovo), kao i paorskog spahijskog podložnišva ratara provincijala
(selo Beodra). Od mladosti je Vlahović životom i radom privržen zavičaju, snažno
podstaknut idejama zenitizma, težio je da svojim stvaralaštvom očuva originalni
duh kulture prostora severnog Banata. Motivisan potrebom očuvanja kulture svojih
predaka zasnovane na prirodnom poretku, koja je pretrpela strahoviti rasip i kvarenje
u sudaru s industrijskom i tehnološkom civilizacijom, pokušao je da se tome suprotstavi
praktičnom filozofijom življenja koju je definisao kao „eksperimentalni egzistencijalizam“.
Još 1984. godine je u režiji Vladimira Perovića snimio film „Kad progovori paor iz tebe“. Već 1986. godine u rodnom
selu je osnovao „Kulturno dvorište“ kojeg 2006. godine razvija u Banatski kulturni
centar, a nas na tragu stvarnog smisla izraza paor zanima šta pre svega šta je paor severnog Banata progovorio o sebi, jer znamo da je njegov unutrašnji
dijalog znatno bogatiji od jezgrovitog socijalnog diijaloga, u kojem se, kao što
sam pomenuo, duboko poznavanje fabule podrazumeva, a smisao pripovedanja je nerazdvojna
od prethodnog poznavanja događaja, konteksta, stilistike, frazeologije, gesta i
mimike učesnika u komunikaciji. „Mi smo Dištrikčani (...) mi smo jedan svet, i dok
se pogledamo – mi se razumemo i znamo šta `oćemo“, beleži Vlahović stav svog životnog
i književnog junaka, svog dede Branka zvanog Bapa.
Za
temu ove rasprave je vanredno značajno Vlahovićevo savremeno književno delo kao
svedočanstvo stilistike i duha srpskog govora
severnog Banata, pre svega u smislu upotrebe izraza paor. Vlahović o toj reči svedoči u svoja dva romana čija radnja se
odvija između dva svetska rata: „Bapa“ (2015. g) i „1934.“ (2017. g). Naravno, baš
poput Đure Jakšića, Vlahović zemljoradnika u er formi kao narator svog junaka naziva
ratarom. Međutim, pad konkurentnosti zemljoradnje pred proizvodima iz novog sveta
obaraju nivo prestiža našeg ratara. Taj pad prestiža Vlahović je nepogrešivo oslikao
počevši da piše o zemljoradniku kao rataru, opisujući kako njegovo privređivanje
doživljava dekadenciju ka stočarstvu ili gomilanju zaliha, pa završava pišući o
zemljoradniku kao paoru. Zamena reči ratar rečju paor
u govoru srpskih poljoprivrednika krajem Austrougarskog doba je govorni izraz nastupajuće
dekadencije narodne ratarske kulture u Vojvodini. „Ratari ondašnjeg vremena koji su obrađivali mnogo zemlje, nisu
znali šta da rade sa žitom kad je Amerika prestala da žito uvozi iz Austrougarske.
Tih godina su u Vranjevu mnogi trgovci žitom popropadali, a i lađari su ostali bez
posla. (...) Retko je koji paor onda imao
uspremu da može da ga čuva i da čeka cenu.“ Bilo je to doba kada su potrebe povećanja
efikasnosti poljoprivredne proizvodnje očajno iziskivale trajno prebivanje poljoprivrednika
na salašu i sve naglašenije razvijanje stočarstva koje je naknađivalo slabu realizaciju
dobiti od ratarstva.
Već
u romanu „Bapa“ iz 2015. g. Vlahović svedoči o smislu i kontekstu upotrebe izraza
paor u govoru Srba severnog Banata između
dva svetska rata. „Treba znati da je nama, paorima, u svaku državu dobro di nam dadu da radimo i možemo
da tečemo i decu da dižemo, jedino je u našu malko lepše, i milije, jer je naša,
pa i onda kad je malko teže.“ Upotreba reči paor
je identitetski sinonim prikrpljen zamenici „mi“. Gramatički, interpunkcijski i
kontekstualno, Vlahović svedoči kako je izraz paor silom umetnut kao identitetska etiketa poljoprivrednog nevoljnika.
U filozofskom smislu, ovo nelapidarno a sažeto svedočanstvo govori o mirenju sa
teškoćom privređivanja i legitimisanja tog stanja u svojoj državi svedeno upotrebom
estetskog merila. Još značajnije, sve se
ovo ističe kontekstom u kojem glavni junak (Branko zvani Bapa) opredeljuje pomirljivijeg
i poslušnijeg sina Marinka za paoršag,
za razliku od slobodoljubivijeg i nepomirljivijeg Milorada kojeg naziva banatskim
lokalizmom „apaš“ (po nazivu urođeničkog
naroda Severne Amerike: Apači, naroda koji
je početkom XX veka postao poznat banatskim seljacima zahvaljujući nemim kaubojskim filmovima Tomasa Edvina Miksa).
Sam Vlahović u spisku manje poznatih reči kraju knjige navodi da paoršag znači „seljački posao, paorluk“.
Oblik ove reči ukazuje da se radi o kovanici nastale od germanizma paor stopljene sa mađarskom rečju ország (država, zemlja), koja je sama kovanica
međarske reči úr (gospodin, protouralski *ura
/čovek, muškarac/ i protouralske reči *śaŋke
(ukus, dobar ukus, odnosno miris). Zanimljivo
je da bosanski srednjovekovni dokumenti beleže upotrebu arhaične reči *rusag u značenju države, što se uslovno izvodi
iz mađarske reči ország. U svakom slučaju,
reč paoršag se odnosi na privatnu agrarnu ekonomiju kao celinu pod upravom jednog
direktnog gospodara i relikt je feudalnog pojma podložničkog vlasništva kao dominium directum.
Roman
„1934.“ (iz 2017. g) već na početku sadrži dalji razvoj identitetske upotrebe izraza
paor pod uticajem velike svetske ekonomske
krize. „A dinar je proteklih godina, činilo se Branku, postao veliki kao kuća i
do njega se teško dolazilo. Robe za prodaju
je bilo svakojake, ali se, ipak, teško dolazilo do dinara. Paor, čovek, je morao da svaštari kako bi mogao da se održi.“ Ovde već
nema identitetske zamenice „mi“, već se zajednička imenica „čovek“ nalazi posle
izraza paor, čovečanstvo je prikrpljeno paoru kao osnovnom identitetu. I položaj
paora kao nevoljnika je ekonomski određeniji,
jer njegova nevolja nije samo u mogućnosti rada, već u realizaciji finansijske dobiti,
radi čega je prinuđen na „diverzifikaciju“ poslovanja, odnosno poslovnog rizika.
Poređenjem početne upotrebe izraza paor
u romanima „Bapa“ sa kasnijom upotrebom u romanu „1934.“ vidimo da izraz paor prestaje da biva poiman u smislu podložnosti
gospodaru ili državnom, pa čak društvenom poretku, a počinje da se poima kao podložništvo
jednoj vrsti posla koji je po svojoj prirodi
težak, opasan i nezahvalan, u ekonomskom smislu teško donosi dobit, a vrlo je rizičan.
Tako iz pojma paor podložništvo opstaje
kao nemila teškoća smisla i suština konteksta i poimanja upotrebe izraza, uprkos
nestanka feudalnih relikata u poretku.
Glavni
Vlahovićev junak Branko zvani Bapa ne nosi slučajno slučajno oba imena. Prvo
je formalno, administrativno i kršteno, a drugo je ratarsko i oznaka je njegovog
položaja kao oca u porodici i agnata u familiji. Oba imena su oznake njegovog postojanja
u sve raspolućenijoj stvarnosti, pojava koju je u drugom delu „Seoba“ obradio Miloš
Crnjanski. U Branku - Bapi se koleba duh stanovnika nekadašnjeg Velikokikindskog
distrikta između drevnog ratarskog slobodarstva i osavremenjenog paorskog podložništva. Vlahović neprestano
sveoči o tome brižljivo beležeći unutrašnji dijalog junaka. To je dijalog čija je
fabula postizanja političke, formalne slobode uz koju napreduje ekonomsko porobljavanje nedaćama koje
seljaka suštinski privredno uništavaju kroz novi, ekonomski takođe formalno liberalan
poredak. Bapin unutrašnji dijalog, nakon ranije pomenutog stava o samorazumevanju
Dištrikćana pogledom iznosi i stav o neumrlom duhu Dištrikta kroz odnos Kikinđana
i dištriktskih seljaka i salašara. Osećajni nemir toliko je snažan i razdirući da
narušava zdravlje Vlahovićevog junaka, koji duševnom mukom sagledava i doživljava važne društvene promene u Kikindi, svestan
da seljaci iz okolnih mesta Kikindi više nisu svoji. Oni postaju za Kikindu paori koji u nju dolaze pazarnim danom, posao
je umesto osnova koji spaja postao osnov razdora stanovništva. Ovo je uznemirujući
predosećaj Dragutinovačkog salašara, koji u svojoj intimnoj subjektivnosti preživljava predstojeće tektonske
promene, kojeg prilikom posete Kikinde nije uočio čak ni Crnjanski, koji u svojoj
„Svetoj Vojvodini“ i novinskim reportažama o njoj i dalje piše kao o „velikoj selendri“.
Branko – Bapa je starovremenski čovek i nije u stanju da promenu artikuliše van
svoje intime osećanja, ne razume je drugačije od neiskazane opasnosti, pa preživljava
„mali šlog“. Svest se menja i među decom. Uoči očeve posete Kikindi, sin Marinko,
onaj „apaš“ čiju budućnost je otac video svuda osim u ratarstvu, odbija put školovanja:
„Neću da budem doktor, ja `oću da budem paor“.
Međutim, ćerka želi da se oprosti od teškog ratarskog života. „Ona nije za paorkinju, ona će ići u školu i nju ćemo
da uči za šnajderku i da bude majstorica i da jednog dana ima svoj salon za dame“.
Dobrivoj, rođeni brat glavnog junaka je već prihvatio komunističku ideologiju, nemaran
je poljoprivrednik, očekuje revoluciju i smatra paore „krunoljupcima“. Ona je
već isplanirala svoj životni napredak iz paorskog
posla ka samostalnom majstorskom poslovanju, a neizričito, nada se unapređenju svog
klasnog statusa između paorkinje i dame.
Tektonske promene se osećaju i u porodic i u familiji, one isplivavaju ka površini
života ovih socijalnih zajednica, ali patrijarhalna jerarhija još uvek vrši korisnu
funkciju i potiskuju probleme. U Vlahovićevom romanu „1934.“ se pojavljuju aktivni
junaci koji su važne istorijske ličnosti u lokalnoj sredini: Jovan Popović, Miloš
Crnjanski, Mihail Vladimirović Rodzjanko, a pominju se i Braća Čiplići i prota Dobrivoj Nikolić. U jednoj sceni na salaš Vlahovićevog junaka čak greškom zalutaju Ljubomir
Micić i Branko Ve Poljanski, koji u Branku – Bapi prepoznaju svog barbarogenija. Kasno, jer je nastupilo doba
kad je zenitizam pregoreo u opštem nerazumevanju, noseći društvenu kritiku čitav
vek pre svog vremena. Naravno, Branko – Bapa
uopšte ne razume kakvo značenje ima kovanica barbarogenije kojom je odlikovan, niti
kakvog opšteg značaja ima to „banatsko“ otkriće Micića. Roman „1934.“ zloslutno
se završava motivom prolaska voza i dečjom pesmom o tužnoj pogibiji kralja i Srbiji
u rukama nedostojnih vlasti. Vlahovićev roman će se nastaviti.
