I već od samog
naslova romana Zorice Tijanić Putovanje
kroz san Ksenije Lovrić, nameće nam se pitanje, a ujedno nam se i otvara
čitalačko interesovanje: Ko je ta Ksenija Lovrć o kojoj autorka želi da nam priča
u svom romanu. Znatiželja naša zagolicana je i mi krećemo u avanturu čitanja,
prosto, bez velikog razmišljanja šta je to što nas kroz dalji sled događaja
čeka. Već u prvom poglavlju koje nosi naziv Vraćanja
– ravnica mira, glavni junak, intelektualac, nas, govoreći u prvom licu,
uvodi u priču o sebi, o svome ocu, porodici i o majci pesnikinji Kseniji Lovrić,
kroz slavonsku izmaglicu i mirise ravnice posle kiše i cvrkut ptica, onako
meditativno analitički i sa puno ljubavi, kao kad se meditira iz ljubavi. U
sledećoj glavi koja nosi naziv San –prethodnik
tuge, junak ispovednim tonom, kao pred pričest, mada je u pitanju
intelektualac, doktor psihologije, govori o sebi introspektivno i znalački,
otvarajući tako Pandorinu kutiju svoje
duše i zavodeći nas isčekivanjem šta se dešava sa Ksenijom Lovrić, mi se
upoznajemo sa pejzažima njegove bogate unutrašnjim doživljajima duše.
I već na samom
početku romana, Zorica Tijanić nas svojim majstorskim pripovedanjem i
zavođenjem uvlači u svoju priču, u svoj roman, a da i ne osetimo da smo mu se
predali, onako iskreno, sa srcem i sa punom dozom poveranja da će nam čitanje
doneti onu dozu prijatnosti i zadovoljstva koje očekujemo od velikih romana.
Ja, kao jedan
od prvih čitalac rukopisa Zorice Tijanić Putovanje
kroz san Ksenije Lovrić pre objavljivanja knjige, osećam da sam uvučen, već
u startu, u mrežu čitanja što je za početak težak zadatak svakog proznog pisca.
I moj osvrt na ovaj roman neće biti tek puko prepričavanje onoga što se u njemu
dešava, već naprotiv, samo skup impresija koje je čitanje u meni proizvelo,
kako bih onoga trenutka kad se knjiga pojavi pred tobom, poštovani čitaoče, i
kad je uzmeš u ruke, rekao da tvoja posvećenost čitanju i tvoja pažnja, dragi
čitaoče, neće biti ni u jednom trenutku uzalud. Jer Zoričini junaci,
otkrivajući nam sebe, otkrivaju i nas nama samima i daju nam šansu za vlastitu
introspekciju i promišljanje sopstvenih života koji su u stalnoj težnji da
prenebregnu vlastite protivurečnosti koje su se u nama življenjem nataložile.
Opisujući
Kseniju, glavni junak dr Ilija Lovrić, pripovedač, kaže: „Imala je gen
mladosti. Izgledala je kao devojčica, a opet kao ledena kraljica.”
Govoreći i
opisujući svoju porodicu, Ilija Lovrić nam otvara priču o spokojnom životu u
slavonskom selu, o lepoti, slozi, miru i ljubavi u porodici u kojoj je Ksenija
odrastala, ali nam i otvara priču o devedesetim godinama, o ratu građanskom
koji se kao arhetipska slika nosi genetski u sebi i uvek kad se promišlja
vlastiti život, takve i te slike su iskakale kao mračni pajac iz kutije i
sablažnjavale svojom strahotom, apsurdom, bezrazložnoću našeg glavnog
junaka.
Putovanje kroz
san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi o njenim ljubavima u senci poslednjih
ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom
životu, nam sklapa njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao
zavet i poslednju želju na samrti, zatražila. Ilija Lovrić tako postaje glavni
narator koji pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi
Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman, slobodno bismo mogli reći,
je jedna velika kao pred pričesrt ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju
da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično
smirenje.
Radnja romana
se odvija u Slavoniji, u Beogradu, u Dubrovniku, u Indiji, u Beču i kroz
četrdesetak poglavlja, koja pričaju različiti akteri, blagim i toplim emotivnim
i pesničkim jezikom, vodi nas da upoznajemo pesnikinju Kseniju Lovrić koja
je volela i bila voljena od strane četiri muškarca, a ipak se osećala
usamljenom, nesrećnom i tužnom. Ovo je, takođe, roman o ljubavi žene prema
muškarcima, i o ljubavi muškaraca prema njoj, ali i roman o ljubavi majke prema
sinu i sina prema majci, koja nam se sa svakom novom stranicom otkriva u svojoj
jezičkoj i pripovedačkoj toplini i lepoti kazivanja.
Junaci ovog
romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje
prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka,
sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko
od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu
biti signali i putokazi za potomstvo.
Zorica Tijanić
je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela
da svoje pripovedačko ja transformiše
i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća.
Ovo je roman i
o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se
ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne
priče.
Ovo je roman o
putovanju kroz poslednjih četrdesetak godina na prostorima bivše Jugoslavije. Roman
u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja,
naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i
dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka
upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.
