Ispred
mene su se prostrle pesme Slađane Nedeljković kao šarena livada u rano proleće
na koju još ljudska i životinjska noga nije kročila. One su jednostavne, lake,
lepršave, ali dovoljno duboke i zavodljive da čitaoca, koji želi da ih književno-kritički sagleda,
povuku i namame da svom silinom duha zaroni
u njih i da u njima potraži ona skrivena emotivna treperenja koja nam Slađana
Neljeković svojim pevanjem nudi. Čitanje novostvorenih, a neobjavljenih knjiga
poezije uvek je posebno uzbuđenje i avantura za čitača, jer se sreće sa svim
likovima pesnika koje on kroz svoje pesničke subjekte dariva čitaocu. U slučaju
pesama Slađane Nedeljković otkrivamo da je pesnikinja veoma darovita i sa
istančanim smislom za lepo, a njene poetske slike su visoko estetizirane i nose
u sebi onu preko potrebnu toplinu zaljubljenosti svoga autora, kako u samo
pevanje tako i u one daleke i neuhvatljive animuse o kojima peva.
U
pesmi Šapat junakinja ove poezije je
sva u slutnji i isčekivanju, ali ona voljenog uči da i on sluti. I kad nisu u
prilici da budu zajedno, ona je uvek tu sa njim, jer ona ume i ima moć da se
transformiše u sve ono o čemu on može samo da sanja. Ali, ona ne želi to da mu
kaže, već ga moli da joj šapne kakav je taj novi osećaj njene sveprisutnosti u
njegovom životu.
Za
razliku od pesnikinja koje se javno razgolićuju i stvaraju famu oko svoje
ličnosti i oko svoje poezije, Slađana je smerna u svojoj višeslojnosti
kazivanja, tako da njene pesme možemo čitati kao spoljašnje estetsko, u drugom
nivou pitoreskno, u trećem filozofsko, a u onom poslednjem krije se snažni i
vulkanski erotski naboj koji čini ovu poeziju tako izuzetnom.
Za Slađaninu junakinju sećanja su svedoci življenja i ona rado evocira
uspomene na sve lepe trenutke koje je proživela i u snu i na javi sa svešću da
je ljubav jedna neponovljiva magija koja nam se svagda daje, ali mi ponekad ne
umemeo da je prepoznamo i da joj se damo u onoj meri koliko nama se ona nudi.
Slađana,
baveći se jezikom pišući, otkriva kroz svoje kratke i slobodne stihove u
slobodnoj formi koliko jezik u sebi krije zagonetki i kako se asocijacije kod
kreativnog čoveka mogu dešavati u nizovima koji nas mogu voditi na duhovna putovanja
i uzvisiti do neslućenih visina. Njen jezik je jasan i prisan, uvek ličan i kao
da svaka reč nosi onu unutrašnju energiju neiživljene emocije koja vapi svoje
ovaploćenje u beskonačnom.
Slađanina
junakija se u poeziji tokom komunikacije sa svojim čitaocima transformiše i
menja iz pesme u pesmu pesmu i tako nam otvara svu svoju kompleksnost i sva
svoja lica koja mi perpoznajemo i čitamo kao besmrtnost ženskog treperenja u
svetu koji je često i ne shvata u onoj pravoj meri i kako bi ona to želela.
Ja
bih kao šetač po ovoj prelepoj pesničkoj livadi mogao još puno govoriti o ovom
pesmama i o ovom načinu pevanja, ali moje nije da vam prepričavam šta je naša
pesnikinja želela da kaže, već da vas samo zaintrigiram da knjigu pročitate i
osetite da ste bar na trenutak u svetu naše i vaše Slađane Nedeljković.
