 |
| Banatski kulturni centar,
Novo Miloševo, 2014.
|
PREDGOVOR
Upitali me jednom zašto sam otvorila svoju stranicu na Fejsbuku*. Kratko sam odgovorila da uz jutarnju kafu umesto čaršijskih tračeva volim da pročitam nešto kreativno što su napisali moji prijatelji, neretko pisci, pesnici, slikari, glumci, jednom rečju – umetnici. Savremene društvene mreže pružaju stvaraocima mogućnost da svoja dela, ideje, planove podele sa auditorijumom gotovo istovremeno sa momentom njihovog nastanka. Savremena srpska kritika ne prepoznaje stvaralaštvo na društvenim mrežama kao ozbiljnu literaturu i to konstatuje i Radovan Vlahović u jednom aforistički intoniranom statusu: „Dežurni državni književni kritičar je u jednim visokotiražnim dnevnim novinama ironično rekao da je pisanje na fejsu ISPOVEDANJE. Kad se isto čini o državnom trošku, onda je to pripovedanje.“
Radovan Vlahović, književnik iz Novog Miloševa, osnivač i vlasnik Banatskog kulturnog centra, odavno je prepoznao kulturološki i medijski potencijal Fejsbuka. Pre svih, otkrio je činjenicu da poezija nije i ne mora da bude mrtvo slovo na papiru, već može da postane živi most putem kojeg se stvaraoci susreću, upoznaju i razmenjuju svoja pesnička iskustva. Samim svojim prisustvom na Fejsbuk mreži poezija oživljava i biva čitana. Banatski kulturni centar je na osnovu toga kreirao možda ne najmasovniju, ali svakako najdemokratičniju pesničku manifestaciju na ovim prostorima – Evropski Fejsbuk pesnički festival koji se već četvrtu godinu zaredom održava na Novosadskom salonu knjiga. U cilju očuvanja pesničkog blaga i promocije učesnika festivala, Radovan Vlahović i Banatski kulturni centar svake godine dodeljuju nagradu najuspešnijim učesnicima, a svaka pesma koja stigne na konkurs objavljuje se u elektronskom zborniku koji se promoviše na sledećem festivalu.
Kao da nije bilo dovoljno to iskustvo, Vlahović je želeo da se oproba i u objavljivanju Fejsbuk beležaka. To su umetnička ostvarenja koja se pišu direktno na Fejsbuk stranicu, u odeljak pod nazivom Fejsbuk beležnica (engl. Facebook notes), a svi prijatelji autora o tome bivaju istog trena obavešteni putem Fejsbuk mreže. U proteklom periodu pojavile su se četiri Vlahovićeve zbirke eseja i priča pod maštovitim naslovima: Nenajavljeno kao smrt, Džems Bond u kratkim pantalonama, Ode vek, Fridrih Niče i Silvija Plat u muško=ženskom frizerskom salonu, a svaka je imala podnaslov – Facebook beleške. Neke od ovih knjiga su već prevedene na strane jezike.
Najnovija knjiga Radovana Vlahovića nosi naslov Dobro jutro, svete: Facebook statusi. Za one koji možda ne znaju, kada se otvori FB stranica pojavi se prazan prozor sa pitanjem: „O čemu razmišljaš?” ili kako bi se po naški reklo: „Šta ima kod tebe?” Za Vlahovića je ovo pitanje bilo izazov, taman onoliko koliko je nekadašnjem piscu bila prazna hartija koju je trebalo ispuniti slovima, rečima, rečenicama. Biti iskren prema hartiji jednako je opasno koliko biti iskren prema svom statusu. Kaže naš pisac: „Iskrenost pred sobom, pred Bogom, pred ljudima, nije nimalo jednostavna. Ko se na taj put odluči, treba da bude spreman da strada od ljudi, da bude blagosloven od Boga i da se tiho raduje u sebi.“ Vlahović je i ovog puta otišao dalje u svojoj kreativnosti od onih koji na statusima upisuju obične, svakodnevne poslove, brige, misli i komentare. Prikupio je statuse koje je u proteklom periodu objavljivao kao trenutne izlive svoga duha, kao barometre svog raspoloženja, kao priloge srpskoj kratkoj formi i objavio ih.
U ovoj nevelikoj knjizi ima statusa koji po svojoj dubini i promišljenosti podsećaju na velika imena sa čijim se delom odavno upoznao i srodio naš autor, pa tako imamo ovaj status, koji bi s jednakom lakoćom mogli potpisati i Ivo Andrić, i Isidora Sekulić, i Meša Selimović: „Ne prestajem misliti o usudu, prokletstvu i surovosti palanke koja se kao zla kob nadvija nad sudbinom izuzetnih pojedinaca kroz istoriju ljudskog stvaralaštva i intelektualnog delanja ništeći i nipodaštavajući svojim despotskim nerazumevanjem njihove napore i njihova pregnuća da čoveka učine boljim, a življenje podnošljivijim i lepšim.“
A da je delatnost savremenog pisca izložena zubu krhkog pamćenja i još bržeg zaboravljanja, jer se statusi smenjuju i potiskuju jedan drugog, sasvim je izvesno osetio i Vlahović. On sam konstatuje: „Pisanje statusa na Fejsu je kao govorenje na jakom vetru, kao pisanje na pesku pred oluju. Ponekad mi se učini da moje reči odlaze u nepovrat i raščinjavaju se tamo negde u vremenu i prostoru.”
Pred čitaocima je još jedna lepa, oduhovljena, plemenita knjiga, protkana razvučenim i sočnim banatskim humorom, išarana izrekama i poslovicama, izranjavljena dnevno-političkim komentarima, ali i političkim fantazmagorijama i snoviđenjima raznih vrsta. Vlahović ima kvalitet koji se očekuje od dobrog pisca, a to je taj duboki smisao za istinu, za neprolazne vrednosti, za ljubavne zanose („Tvoja blizina navodi na greh.”), za čovečnost.
Radovan Vlahović je od onih koji pišu uprkos besmislu koji nas sve postepeno obuzima, uprkos nerazumevanju sredine u kojoj se kreće, uprkos tome što su se vreme i običaji promenili. Pisanje za Vlahovića nije izbor, pisanje je moranje. To je imperativ talenta kojem se ne može umaći.
U Novom Sadu, 2. X 2013.
Dr Mirjana Brković
Radovan Vlahović: Statusi o izabranom statusu
Kao FB „prijatelj“ Radovana Vlahovića, ali i kao stvarni prijatelj, sa uživanjem čitam njegove statuse poduže vreme, koji se u moru drugih izdvajaju duhom i dahom, ličnim pečatom čoveka koji je odabrao povratak u svoju banatsku Itaku, odabrao ulogu svetionika koji svakodnevno, u određenim intervalima, šalje signale/statuse na sveCku sajber pučinu drugima. I sebi samom.
Meni je zaista bilo interesantno iznova čitati „statuse“ Radovanove u ovom novom mediju /knjizi/ jer su dobili jednu novu težinu, dubinu, smisao, značenje tako zgusnuti, izdvojeni, drugačije „upakovani“ prema zakonima gutenbergove galaksije... Maksime, misli, aforizmi /ničeanski/... ustvari samo STATUSI po vokabularu Fejsbuka u promenjenom mediju /knjizi/ dakle, definitivno ne gube, već naprotiv, dobijaju na lepoti, izražajnosti, oštrini, pronicljivosti...
Ono što FB, kao „društvena mreža“ ne dopušta, a Radovan Vlahović to vrlo dobro zna, jeste depersonalizovani govor. Ja je u tu uvek u prvom planu i zato „statusi“ predstavljaju jedno vreteno na koje se namotava autorsko JA u fleševima, u brzoj misli, u pregniranoj kontemplaciji, u komentaru, u reminiscencijama, citatima i samocitatima...
Takvo je i čitanje „statusa“, dakle apsolutno lično, subjektivno, jer ih čitaju „prijatelji“, dakle oni koji autora poznaju virtuelno ili stvarno...
Otuda su statusi Radovana Vlahovića, ustvari – Radovan Vlahović. Svedočanstvo o jednom predivnom čoveku koji emanira dobrotu, pozitivan stav i vrednosti uprkos svesnosti o življenju u apsolutnom društvenom rasulu, na razvalinama svetova, krhotinama civilizacija koje sa talasima dolaze do „naših strana“. Oni su svedočanstvo o jednoj ličnoj Vlahovićevoj ODLUCI da se ostane, da se ne ode, da se vrati, da se iskorenjen ponovo ukoreni u svoje selo – Novo Miloševo. Ko nije učinio taj herojski čin IZBORA POVRATKA teško da može shvatiti o čemu to i zašto piše Radovan Vlahović, šta mu je misija, razlog i zalog, zajedno sa svojom porodicom, sa svojim Banatskim kulturnim centrom... Ej, u Banatu, pa još Novom Miloševu – kulturni centar!?
Lepo je, sasvim prikladno i obično, Radovan podelio u knjizi Statuse na Jutarnje, na Dnevne /angažovane/, na Filozofske... upravo prema spoljašnjim i unutrašnjim ritualima i intervalima života jednog čoveka koji upija život punim plućima. Takav život mora da ima medij, mora da se iskaže, mora da vrisne do neba, da se napiše, da se – objavi! Svakodnevno. Jer takav život ne može da se kontemplira mesecima, da gnjili na papiru, u „spisateljskoj“ osami, da se čuva i sakriva, da se prekucava, dorađuje, lektoriše, čeka na objavljivanje... Takav život mora da se svakodnevno objavljuje, širi, emanira, kuca, kao srce što kuca... Mora da se – deli!
I naravno: književna vrednost Statusa Radovana Vlahovića je nesporna,a oni koji društvenu mrežu ne smatraju dostojnim medijem, neka čitaju knjigu, rođenu na društvenoj mreži... No neka ne zaborave jednu činjenicu: u budućnosti Nobelovu nagradu za književnost dobiće bloger a ne romanopisac...
Mr Zoran Subotički
Nova književna forma
Facebook kao društvena platforma je odavno prerastao okvire zamisli i namera svojih autora, stekao neslućene razmere i prelio se u zone i prostore koji pokrivaju gotovo sve ovozemaljske delatnosti – otuda je bilo sasvim umesno već odavno govoriti o par exelance fenomenu sociološke provenijencije. Jedan od prvih srpskih pisaca koji je naslutio mogućnosti i kreativne kapacitete ove mreže je Radovan Vlahović – pesnik, esejista, romansijer, pokretač brojnih književnih manifestacija – i bez ikakve dileme se u tom smislu može smatrati pravim pionirom. Facebook kao platforma i medij je neverovatno elastičan, prodoran, efikasan, munjevito brz – dakle, raspolaže sa svim atributima koje nam nameće hiper brzi imperativ vremena u kome živimo. Nasuprot ubedljivoj većini naših književnih stvaralaca koji su u ranoj fazi nonšalantno i u širokom luku zaobilazili mrežu, a neretko i sa merom prezira, Radovan Vlahović je realno, pa čak i vizionarski sagledao gde ova priča može imati dragocena ishodišta, i sa poletom, velikim entuzijazmom, te nužnom energijom, investirao ono najvrednije od svojih talenata i danas je u poziciji da mu se ta investicija vraća na najlepši i za pisca najdragoceniji način, a Facebook status je zaista nadomak pozicije u kojoj će biti i zvanično nostrifikovan kao književna forma, što ovu knjigu čini dodatno važnom i rekao bih – NEZAOBILAZNOM!
Saša Radonjić
Posle čitanja rukopisa knjige „Dobro jutro, svete: facebook statusi” Radovana Vlahovića
Preda mnom je rukopis knjige Dobro jutro, svete: Feacebook statusi. Čitanje sam završio noćas, ali to je ono prvo, meni najvrednije, čitanje. I prvi utisak je da ću se ovom rukopisu vraćati i čitati ga ponovo, možda samo pojedine delove knjige, a možda i celu knjigu. Tako ja čitam i pesme. Ima neke sličnosti između ove knjige i knjige pesama. Svaka pesma je deo za sebe, ponekad deo ciklusa, ali većinom potpuno autonomna. Takvi su i ovi kratki zapisi – svaki je celina za sebe. Zato će ovaj rukopis biti gost na noćnom stočiću pored mog kreveta da se družim s njime u drago doba kasnovečernje tišine.
Interesantan je pristup autora. Ovakvi kratki zapisi nastali kao trenutna inspiracija i potreba autora da, poput fotografske kamere, uhvati taj jedinstveni trenutak svoje egistencije i egzistencije sveta oko sebe deluju vrlo iskreno. Tu je ono što je tad kad je pisano bila preokupacija autora. Na širem planu, razumljivo, to otkriva njegovu ljudsku prirodu, iskustvo i poglede na život. Mi vidimo čoveka kome je pisanje profesija, potreba, i strast, i koji u tome vidi smisao svog postojanja. Autor je veoma dobro razumeo prednosti moderne komunikacije, pa je to vrlo efektno iskoristio da sa svojim prijateljima na fejsbuku komunicira svakodnevno, da im pokaže svoje prisustvo, ali i težnju da budu zajedno vezani duhovnom vezom koju on lepo artikuliše svojim pisanjem. To je svakako vredno poštovanja.
Knjiga je podeljena na pet poglavlja ili pet grupa statusa – Jutarnji, Dnevno-angažovani, Filozofski, Ljubavni i Večernji. Ova podela je prirodna jer ide tokom dana koji počinje jutrom, pa se onda popunjava dnevnim angažmanima. U toku dana, razume se, čovek i razmišlja, mudruje, filozofira, i to je deo dnevnih aktivnosti. Ljubav može da izroni odnekle u svako doba dana, ali se vezuje više za smiraje dana, kad se već pomalo umorimo ili zasitimo dnevnih aktivnosti, pa nam duša prosto traži neku vrstu emotivne potpore, ljubavi i nežnosti. I onda dolazi veče koje je mešavina svih osećanja pre nego što odemo u snove koji govore za sebe, bez cenzure.
Analizu svakog poglavlja počinjem citatom iz tog poglavlja knjige. To je trenutna i vrlo subjektivna ilustracija šta čitalac u tom poglavlju nalazi. Verujem da bi svaki čitalac odabrao drugačiji zapis ili status.
Za poglavlje Jutarnji odabrao sam citat: „Iskrenost pred sobom, pred Bogom, pred ljudima, nije nimalo jednostavna. Ko se na taj put odluči, treba da bude spreman da strada od ljudi, da bude blagosloven od Boga i da se tiho raduje u sebi. Dobro jutro, dragi prijatelji.” Ovo mi se učinilo kao neka vrsta sumiranja onog što je napisano u ovom poglavlju gde autor otkriva svoju transformaciju iz snova u snoviđenje jutarnje, iz noćne tišine u lepršavi i ponekad glasni koncert zvukova radnog ili nedeljnog jutra. Ne treba previše sugerisati i otkrivati jer čitaoci treba da dožive to na svoj način.
Naredno poglavlje Dnevno-angažovani je drugačije od prethodnog, pa je i citat koji sam odabrao drugačiji po smislu. Radovan piše: „Sit sam priča o renoviranju sveta u kome živimo. To mi liči na kuću od naboja koju svake godine podziđivamo i malterišemo sve jednako verujući da će ona biti bolja i da ćemo u njoj udobnije živeti. Ta iluzija nas drži dok ne završimo posao koji smo zamislili. A onda, opet, vidimo da imamo staru kuću kojoj nalazimo mana i opet smo je spremni prepravljati. Strah nas je da je srušimo i izgradimo iz temelja novu. Ako je srušimo, gde da živimo dok se nova ne izgradi? Na brisanom prostoru vetrovi su jači, a naši strahovi veći. I zato svake godine zasučemo rukave, pa alate u ruke i ....” To je naše angažovanje iz dana u dan, čini mi se. U ovom poglavlju nalazimo razgovore sa piscima, razmišljanja o kulturnim događajima, motive iz banatske ravnice. Naravno, tu je i nezaobilazna dnevna politika koja se prelama kroz Radovanov tok razmišljanja kao nešto čega se treba kloniti koliko se to može. Možda najlepši zapisi iz ovog poglavlja su oni o životu iz banatskog sela gde se autor oseća vrlo komforno jer je to njegovo prirodno okruženje.
Treće poglavlje je naslovljeno Filozofski. A kao citat iz ovog poglavlja odabrao sam zapis koji je više poetski nego filozofski, osim ako poeziju ne doživimo kao deo filozofije, što je blisko mom razmišljanju. Dakle, Radovan piše: „Sitna kiša pada, a čvorci navalili i bobaju još nezrele dudinje u mome dvorištu. Život nam curi kao pesak između prstiju, tako da ponekad i ne primetimo kako ptice umeju biti vesele i razdragane u sveopštoj modrini i sivilu.” To je naš usud da ne primetimo dobro oko nas, pa da se tome radujemo umesto da nepotrebno tugujemo. U ovom poglavlju, Radovan piše o svojim dilemama, pogledima na život i stavovima. I dok život putuje s njime, čitaoci mogu da slede sve te slojevite zapise i da ih odžive kao i on.
U četvrtom poglavlju naslovljenom Ljubavni odabrani citat je: „Da zametneš trag nespokoju koji te je ophrvao poslednjih dana, draga moja, počela si da slikaš pesmu sastavljenu od crne kose, kestenjastih očiju, svetlih tonova jeseni i nežnosti omamljene muzikom sećanja na svetlost koja ti se iz večnosti vraća sa likom voljenog bića.” Ovo je najpoetskije poglavlje knjige. Tu nalazimo tanane opise najintimnijih osećanja autora, njegova sanjanja i varijacije emocija koje se stapaju u vrlo lepe slike plemenitog osećanja ljubavi. Treba ovde stati sa opisom i dopustiti čitaocima da, čitajući, to dožive sami.
„Onima koji putuju zorom, srećan put. Onima koji idu u krevet, laka noć. Oni koji su na splavovima i kafanama, prijatno veče. Oni koji imaju noćni nastup kreativnosti, neka ostave nešto i za sutra. A meni i ne preostaje ništa drugo do dubokog disanja i tihog ulaska u stanje automatskog diktata dugo očekivanog prekognicijskog sna.” Citat iz petog poglavlja naslovljenog Večernji. Ovaj zapis ili status je rezime celog poglavlja ili ga ja tako doživljavam. Tu se nalaze opisi večernjih druženja sa prijateljima, snovi i kasnovečernje zaljubljenosti u osobe koje samo naše mašte mogu stvoriti. Veče je uvertira za spokoj noći, pa je ovakva vrsta zapisa jednostavno prirodna. Čitaocima će ovo poglavlje biti kao prijatno piće na kraju večeri, pred noć i snove.
Opšti utisak o knjizi je takav da je treba čitati ponovo. Treba se vraćati ovim zapisima nastalim u magnovenju Radovanove potrebe da zapisuje, da komunicira i da voli ljude, da otkrije svoje intime i dileme i da ih prikaže kao sastavni deo ljudskog bića. Svi oni koji budu čitali ovu knjigu završiće čitanje sa osećanjem blagosti i simpatije, boljim razumevanjem piščevog života, ali i svog vlastitog.
Andrija Ušjak
Guelph, Ontario, Canada
Sanjati o životu ili živeti san
Svakog jutra dočeka nas neka lepa misao, razmišljanje, poruka, želja, pouka na FEJSBUKU. Svakog dana dočekaju nas opisi Radovanovog sela ‒ pseći svatovi, horovi vrabaca, gugutanje gugutki, rika krava, blejanje ovaca, gakanje gusaka. I kada se celo selo razbudi, razbudi se i pisac da sve to ovekoveči na internetu i pošalje celom svetu putem bitova i bajtova. Reči i slova se pretvaraju u jedinice i nule, a kod čitaoca jedinice i nule se slažu opet u reči i slova. Bežični slovoslagač u sajber svetu.
Kad pisac ispija kafu, ispijamo je i mi sa njim, pratimo zajedno događanja u politici, tešimo se u tuzi, veselimo u sreći. Radovan se i ljuti na nipodaštavanje ovakvog načina komuniciranja.
Dežurni državni književni kritičar je u jednim visokotiražnim dnevnim novinama ironično rekao da je pisanje na fejsu ISPOVEDANJE. Kad se isto čini o državnom trošku, onda je to pripovedanje.
Pisati o životu ili živeti svoj roman. Sanjati o životu ili živeti san?
I pisati i sanjati i zaraziti ceo svet. Zarazio je pisac i mene, i mnoge druge.
Desi se tako da u selu, gde ljudi i žene liče jedno na drugo kao ovca na ovcu (kako kaže naš Andrić), slučaj nanese po jedno dete, kao vetar seme koje se izmetne, pa štrči iz reda. Desi se tako da jedan pisac proslavi svoje selo i svoj Banat. Novo Miloševo, gde se život nije u suštini mnogo promenio, gde se i dalje komšije zdrave i pomažu, gde se mogu sresti ljudi i žene kako divane na klupici ispred kuće u sumraku leta, gde paori raznose blato na svojim opancima i čizmama i gde sunce izlazi i zalazi, iako pričaju u Banatu da su im sunce ukrali oni iz Bačke (odakle sam ja), pa ga sakrili u Sremu.
Sanjati o životu koji smo mi, raseljeni čitavim svetom, ostavili da ga neki drugi ljudi žive.
Svakog jutra, Radovan se, kao i mi (čitaoci), pogleda u ekran kompjutera i vidi sebe da se menja, da se drugi menjaju sa vremenom, da ono što je bilo juče neće biti sutra, pa se desi da se pisac naseli u neki drugi život i tako se seli iz jednog u drugi sve dok ne dobije lažni privid da se kreće, da se nešto dešava, sve dok ne počne da smrdi. Onda se vraća u svoj život, a neki začepe nos i nikad se ne vrate u svoj život sve dok ne umru. Jedino na kraju sahrana bude stvarna.
Priča Radovan o ljubavi iako je svestan da je dobru, jednostavnu i moćnu priču o ljubavi teško napisati, pogotovo u vremenu kada se brzo živi i brzo voli. Ipak, on ponekad nalazi snagu da sve to sabije u orahovu ljusku. Priča on o muci umetnika u selu i Srbiji, priča o komšijama i njihovom razmišljanju, seoskoj filozofiji. Dok drugi voze bicikl mokrim drumom, Radovan sluša muziku, ispija kafu ili jede supu. I onda, na kraju, shvatam kako kaže Radovan da je:
Život zaista jedno maleno čudo koje se iz nas ište u beskonačnost, u Boga.
Hvala, Radovane Vlahoviću, što postojiš i što pišeš u etar!
Kanada, 2013.
Tatjana Crnjanski
