Škripnula su vrata na kapiji. Zvono nemamo a ni psa pa nije ni loše što vrata zaškripe kada se
otvore i tako jave da nam neko dolazi. Bato! Bato! Viče neko u dvorištu. To zovu mog muža
koga su u Melencima, gde se rodio i odrastao, svi tako zvali pa mu nadimak ostao zauvek. Bata
nije kod kuće pa ja izlazim u dvorište da vidim ko nam je to došao. U dvorištu, malo lepše
obučen, nasmejan i sa svečanim izrazom na licu komšija Ivan od preko puta. U ruci mu čutura,
šarena i okićena peškirima. To je buklija. Kod nas u Banatu u svatove se poziva tako što buklijaš,
onaj koji poziva u svatove, nosi čuturu sa rakijom svečano izjavi da će biti svatovi tad i tad i da se
devojka ta i ta, u ovom slučaju njegova ćerka Ivana, udaje za momka tog i tog, u ovom slučaju
Dragana iz sela Rivice. Pozovem komšiju Ivana da uđe u kuću i, kao što je red, on i ja napijemo
iz čuture za sreću mladenaca. Kao što je običaj na čuturu zihericom zakačim najlepši nov peškir
koji sam imala što je značilo da je poziv u svatove prihvaćen. Skuvam kafu da popijemo i da se
sve lepo dogovorimo kada i gde treba da dođemo i tako…
Za tu priliku spremim Bati sivo odelo, belu košulju i lepu crvenu kravatu na srebrne pruge a meni
crne pantalone zvonare, belu bluzu i crveni sako da budemo u tonu. Zakažem frizuru kod moje
frizerke, prilika je prava. Biće slikanja pa da ostane lepa uspomena. Frizerski salon je bio pored
pijace a pijačnim danom parkinga ni za lek. Ali meni se posrećilo. U gužvi jedno mesto baš u
blizini frizerskog salona kao da je baš mene čekalo. Parkiram auto, iz bankomata moje banke,
koji mi je bio usput, podignem novaca da stavimo u kovertu za poklon, i još malo više da bude za
svirce, pa tačno u zakazano vreme stignem na friziranje.
Zadovoljna frizurom i svojim izgledom odem po automobil kad ono parking mesto prazno. Mog
crvenog stojadina nema. Malo se zbunim. Okrećem se oko sebe i tek onda ugledam znak za
zauzeta dva parking mesta za policiju čija je ispostava nedavno otvorena u tom kraju grada.
Prilazi mi čovek koji naplaćuje parking i kaže mi da je mog crvenog stojdina odneo pauk. Šta ću
sada? Znam da pauk nosi automobile na glavni gradski parking a do tamo mi treba pola sata
najbržeg hoda. Tamo gradski autobusi ne saobraćaju, taksija ni na vidiku a vreme leti. Odluka je
doneta. Možda nije najbrže ali je najsigurnije da krenem pešice. Tako bar znam kada ću stići.
Kada sam bila blizu parkinga vidim mog stojadina ograđenog lancima. Prijavim se dežurnom
policajcu. Platim kaznu za nepropisno parkiranje i trošak za pauka, ne pitam šta košta. Sreća
novaca imam. Kada sam sela u automobil i krenula kući odjednom mi je sve bilo i lepo i lako.
Pogledam na sat, sve ću stići na vreme samo kada sam oslobodila mog stojadina. Vraćajući se
kući ponovo svratim do bankomata da nadoknadim štetu pa do cvećare po cveće za mladu.
Lepo smo se doterali, stavili novac u kovertu, pa piće i kafu u šarenu kesu i na kraju tortu u
plastično “zvono” da se ukrasi ne pokvare. Tu je i cveće. Sve kako je red kada se ide u svatove.
Kada smo seli u automobil i krenuli prema Novom Sadu tek onda sam ispričala Bati šta mi se sve
dogodilo. On me gledao u neverici. Zna da vodim računa kako vozim i gde parkiram a i stalno
nešto njemu gunđam ako ne uradi kako treba. Eto! Desilo se. Bilo pa prošlo.
Venčanje i slavlje je bilo u jednom lepom restoranu pored Novog Sada. Stigli smo na vreme.
Sedali smo na svoja mesta po unapred utvrđenom rasporedu. Moje mesto je bilo između
komšinice Seke i Bate. Kada su svi stigli komšija Ivan je za nas iz komšiluka a i sebi natočio
piće, pozdravio nas pa smo nazdravili. Odmah je krenuo razgovor u šaljivom tonu. Raspoloženje
je bilo na nivou. U jednom trenutku sam pitala komšinicu Seku kako joj se sviđa moja frizura. Pa,
lepa je odgovorila je ona čudno me gledajući. Verovatno joj nije bilo jasno zašto je to pitam pošto
je frizura bila kao što obično imam samo malo lepša. Pa kako da ne bude lepa kada sam je platila
deset hiljada dinara. Tek sada se Seka iznenadila i ništa joj nije bilo jasno. Onda sam društvu
ispričala šta mi se desilo. Svi smo se slatko smejali čak i Bata. Nije mi prebacivao za nepotrebni
trošak koji je nastao mojom nepažnjom, što je bilo najvažnije od svega.
Svatovi su bili veseli a mi komšije posebno. Igralo se i pevalo do sitnih sati. Ostale su slike za
uspomenu na lepo veselje, frizuru i još ponešto…
